Pansion za pse, ili sta da radim sa Mazom?
Životinje
Miloje Sekulić, glavni i odgovorni urednik E magazina piše:
“Moji roditelji napustaju kucu na selu i prelaze (starost, bolest) da zive u malom stanu u Beogradu. Ja sam podstanar, po ceo dan van kuce.
Mazina sudbina je neizvesna. Ona je klasicna seoska duzkela u najboljem smislu te reci. Mesanac, velika kudrava, jaka i svojeglava. Nije opasna i zla. Voli da je ceskaju po stomaku (koga poznaje) i da izrazava radost skakanjem na dragu osobu koja joj prilazi (obzirom na velicinu sape joj dodju odraslom coveku na ramena).
11 godina je cuvala kucu i dvoriste uz par ozbiljnih “intervencija” kada je poterala i pocepala jakne i pantalone lokalnim djilkosima koji su po povratku iz kafane svratili u nase dvoriste (ili potencijalnim lopovima – ko bi ga znao). Nije joj strano ni da se otkaci sa lanca pa koristimo onaj za vezivanje krava. Pametnica je i dosta razume. Kao svaki avlijaner nema skoro nikakve prohteve. Jede hleb natopljen u ostake hrane i pokoju kosku. Uvek je bila vakcinisana i ciscena od buva.
Ja ne mogu da je primim a sta cu nemam pojma. U selu nisu radi da drze tolikog psa. Bojim se da je eutanazija jedino resenje. Da je pustimo u divljinu ne zelimo jer iskusni kazu da je to za psa koji je ziveo sa ljudima gore nego brza smrt. Gledao sam po oglasima pansione za pse ali su to sve neke fancy varijante za ostavljanjena 2-3 dana uz vrhunsku negu i paprene cene.
Ima li neko neku ideju?
Miloje”
